Sveti Sava - Rastko Nemanjić

Cilj jednog ovakvog referata jeste upoznavanje i zbližavanje sa čovekom koji je zadužio celi srpski rod. Zbližavanje sa čovekom kojega slavimo i koga ćemo slaviti. Život i rad svetog Save su ,,uzidani u duhovni razvoj srpskog bića.'' Rastko Nemanjić poznatiji kao Sveti Sava zauzima najznačajnije mesto srpske istorije. Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima. Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se učio upravljanju, a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su već pomišljali i da ga žene, mada je on već počeo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu.

Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dođu i neki kaluđeri iz Svete Gore, a među njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton. Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naći, te se konačno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeći sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru.Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronađe Rastka i reče mu da će ga vratiti ocu milom ili silom,makar i vezanog. Rastko se učini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate. Uveče Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru večeru, a posle večere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik postriže i obuče u kaluđersko odelo. Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaluđere i ko zna šta bi bilo da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra će se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule. Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluđerskom odelu. Kad ga videše zakaluđerena, vojvoda i njegova pratnja briznu u plač. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i odstrižene vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on već duhovnik, a uz to im preda i svojeručno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju. Nije dugo prošlo a po Svetoj Gori se raščuje da je sin srpskog vladara došao da živi među isposnicima i svako je želeoda ga vidi.

Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i čiji je Sava premesti ga u najveći manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha. Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujući da je to Božja volja. Nemanja se počne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u čemu oskudevao.Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima. Jednom zamoli svog igumana da obiđe sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori. Kad dobi dozvolu, obiđe ih sve, idući bos. Kada se vratio u manastir, Sava reče igumanu da želi i on da ispašta u samoći kao što ispaštaju isposnici ali mu iguman ne dozvoli. Ipak Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noć do neko doba molio se Bogu i metanisao a uoči nedelje provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ići po najoštrijem kamenju.
Sava je postao ugled svim kaluđerima i isposnicima svetogorskim. Posle nekoliko godina i Savin otac Stefan Nemanja se zakaluđeri u Studenici i dođe svome sinu u Svetu Goru. Do tada u Svetoj Gori nije bilo srpskog manastira. Stefan Nemanja, koji je u monaštvu dobio ime Simeon, proputuje sa svojim sinom svu Svetu Goru, deleći milostinju manastirima i isposnicima, i tom prilikom nađe jedno zgodno mesto gde je bio jedan porušeni manstir i izmoli od grčkog cara odobrenje da može manastir osnovati. Car im pokloni zemlju i izda hrisovulju kojom njihovu zadužbinu oglašava kao manastir prvog reda - carsku zadužbinu - u nasleđe njihovim potomcima, i još im pridoda i jedan svoj manastir, Zig. Tako Sava sa svojim ocem, a uz pomoć tadašnjeg srpskog župana Stevana Prvovenčanog , podiže Hilandar, ogradi ga tvrdim gradom i u gradu podiže kulu kao carski dom i mnoge ćelije. Tu se Sava i Simeon nastaniše, živeše i Bogu moliše. Nije prošlo mnogo vremena, a Hilandaru beše pridodato četrnaest manastira i toliko zemlje da je dve stotine kaluđera moglo u njemu živeti. No, Simeon je u Hilandaru živeo samo osam meseci, pa je umro. U Hilandaru je Sava prikupio mnogo pobožnih i u bogoslovskoj nauci učenih ljudi, da se brinu o duhovnoj nastavi, te uskoro Hilandar postade kao neka duhovna akademija za sve one koji su želeli dobiti više bogoslovsko obrazovanje. Tu je Sava sastavio pravila po kojima se imaju vladati kaluđeri i ta su pravila poznata pod imenom Tipik svetog Save.U Svetoj Gori napisao je Sava i žitije svoga oca, prepodobnog Simeona.

U to vreme u Srbiji se desiše ozbiljni događaji. Vukan je ustao na svoga brata Stevana Prvovenčanog, oteo mu presto, a zemlja je zbog rata i pustošenja opustela, te zavladala velika glad. Stevan posla pismo Savi u Svetu Goru, i zamoli ga da pohita i dođe u Srbiju, i donese telo očevo, nebi li nad mrtvim očevim telom izmirio braću. Sava požuri te krene u Srbiju i ponese očevo telo, koje je potom sahranjeno u Studenici. Savi pođe za rukom da izmiri braću, i Stevan u znak izmirenja, počne zidati crkvu Žiču. Za to vreme Sava je već bio postao arhimandrit. Sava je mislio da se odmah vrati u Svetu Goru, ali ga događaji zadržaše, te se prilično zadrža u Srbiji. U to vreme, napade na srpske zemlje bugarski vlastelin Strez i Sava ode napadaču da ga nagovori da odustane od rata. Strez nije hteo ni da čuje te mu Sava naposletku reče: "I mi imamo konja i junaka, a Bog će videti ko je kriv: mi ili ti". Te noći Strez naprasno umre, i u obe vojske, i srpskoj i bugarskoj, verovalo se da ga je Sava ukleo.
Za vreme svog boravka u Srbiji Sava je nastojao da se podižu crkve, uređivao je službu u crkvama, po ugledu na službe u Svetoj Gori, uvodio je lepe običaje, a štetne iskorenjivao. Posle toga Sava se vrati u Svetu Goru, a odatle ode u Nikeju grčkom caru Todoru Laskaru i patrijarhu Manojlu, jer su u to vreme Latini (krstaši) bili zauzeli Carigrad i u njemu vladali. Sava im objasni da je Srbima teško da dolaze čak u Nikeju radi postavljanja episkopa, već ih zamoli da oni za Srbiju postave arhiepiskopa, a da ubuduće sami srpski episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh prihvate ovaj Savin predlog, ali s tim da njega proizvedu za arhiepiskopa. Sava se u početku opirao, ali na kraju pristade, jer je to bila zgodna prilika, i tako je Sava uspeo da srpska crkva postane autokefalna, tj. nezavisna. Bilo je to 1219. godine.

Pri povratku u Srbiju, Sava, sada kao arhiepiskop, svrati opet u Svetu Goru, još jednom obiđe sve manastire, u svakom služeći, i proizvodeći dostojna lica za sveštenike i đakone. Rastajući se sa tugom od svoje omiljene Svete Gore, on sa sobom povede nekoliko svojih najboljih učenika, da ih posveti za episkope. Došavši u Srbiju, Sava, u dogovoru sa Stevanom i vlastelom, razdeli Srbiju na dvanaest eparhija i ustanovi episkopske stolice, a za arhiepiskopiju odredi Žiču. U svim ovim eparhijama postavi episkope, za protopopijate protopope, prepiše svima zakonske knjige i uputi ih kako da zavode red. U ovim crkvenim reformama, Sava je zabranio prinošenje krvnih žrtava u crkvi i svetkovine pred crkvom, te svečare uputio u domove, stvorivši tako osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili Krsne slave. Kad je uveo red, Sava uoči Spasovdana, 1220. godine, sazove sabor kod Žiče, pa tad tronoše Žiču i svog brata, dotle velikog župana Stevana, miropomaže i venča kraljevskom krunom. Tako Stevan posta prvi kralj srpski. Posle svega ovoga, krene Sava u "kanonsku vizitaciju" po celoj državi i svuda je učio, upućivao i jeretike (bogumile) obraćao u pravoslavlje.
Posle nekog vremena, krene na Srbiju ugarski kralj Andrija, sa velikom vojskom. Sava ode k njemu da ga odgovori od rata, a kralj mu reče: "Kad si svetitelj, učini kakvo čudo, pa ću ti poverovati i poslušati". Sava se pomoli Bogu, te usred najžešće letnje vrućine pade krupan grad, od kojeg i ugarska vojska nastrada, i kralj videvši to čudo, vrati se natrag.

Književni rad svetog Save

Sveti Sava zauzima veoma značajnu poziciju i u pogledu srpske književnosti. Po prirodi darovit, po Bogu produhovljen, po znanju maštovit, Sava je svoja bogata iskustva prenosio na narod. U pravo vreme je ovaj veliki srpski um, znao da oseti da su pismenost i kultura srpskog naroda biseri kojima se mora posvećivati. Njegova najznačajnija dela su Žitije svetog Simeona, Služba svetom Simeonu, Krmčija, Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik.

KAREJSKI TIPIK – To je pisano pravilo života, nazvano po isposnici, Kareji, gde je Sava često boravio, kada se povlačio u sebe i posvećivao molitvi. Napisao je i preveo zapravo stroga pravila za srpske monahe, koja određuju ko sve može da postane usamljenik. Iako mlad, jer je ovaj tipih preveo i napisao u svojoj 24.godini, smatra se da je to činio i kod drugih dela do savršenstva. Po ovom strogom zakonu, život kaluđera provodio se u samoći po strogo propisanom načinu.

HILANDARSKI TIPIK – To su pravila, za koja se smatra da su prevedena i dopunjena iz jednog manastira u Carigradu. To je, zapravo, jedan monaški ustav, koji određuje život u manastiru, a Sava je imao dobra monaška iskustva. Ono što se u mnogim manastirima nije moglo pravilima ni zamisliti, Sava je u ovom tipiku vrlo mudro rešio. Takođe, po ovom tipiku, monasi sa Svete Gore mogu ići u Srbiju, čime je ostvarena povezanost s rodnom srpskom državom.

STUDENIČKI TIPIK – Sava je jedno vreme u ovom manastiru bio iguman, pa je želeo da se u njemu živi i radi po određenom redu i pisanim pravilima. Zato je napisao Studenički tipik. Napisan je tako, da je bio glavna osnova za ustav Srpske pravoslavne crkve. Studenički tipik ima i svoje druge značajnosti, ali je bio u svakom slučaju značajan za samostalnost srpske crkve.

KRMČIJA – je izuzetno značajno delo svetog Save. Sam je naziv nastao, verovatno po krmi na brodu, kojom se upravlja kretanje broda. U Krmčiji su vrlo jasno razrađeni zakonom pravila života i rada, ne samo u crkvi, već i u državi.

ŽIVOT GOSPODINA SIMEONA ili Žitije svetog Simeona i SLUŽBA SVETOM SIMEONU su dva vrlo značajna dela u čija je ostvarenja Sava uložio velike napore. Naravno, u prvom redu to je njegovo poštovanje i odanost prema svome ocu Simeonu, što je, inače, u sebi nosio za vreme svog života. Ova ostvarenja se ubrajaju u velike vrednosti početka srednjevekovne književnosti, što je za Srbe bilo od velikog značaja. Dok je ostala svoja dela Sava pisao uglavnom narodnim jezikom, ili određenom mešavinom, ova je dela napisao na crkveno-slovenskom jeziku (srpska recenzija). Služba svetom Simeonu je prvo srpsko delo te vrste i smatra se da je to i početak srpskog pesništva.

Arhiepiskop Sava

Dok su još vođeni pregovori s papom oko dobijanja kraljevske krune, Sava Nemanjić je napustio Srbiju i otišao u Svetu Goru. Izgleda da se nije slagao sa Stefanovim prevelikim oslanjanjem na zapad, ali kada je kraljeva kruna dobijena, dobri odnosi među braćom su ponovo uspostavljeni. Drugačije se inače ne može objasniti iznenadan Savin odlazak u Nikeju, gde je otišao sa veoma preciznim planovima. Došavši u Nikeju, Sava se obratio s molbom caru Teodosiju i Laskarisu i vaseljenskom patrijarhu Manojlu Sarantenu Haritopulu da za srpsku državu osnuju posebnu arhiepiskopiju i da nekog od monaha iz njegove pratnje imenuju i posvete za arhiepiskopa. Car i patrijarh su izašli u susret toj molbi, ali su za arhiepiskopa izabrali Savu Nemanjića. Znajući da bi ubuduće izbor arhiepiskopa mogao naići na razne teškoće, Sava je još zamolio da Srpska arhiepiskopija bude proglašena autokefalnom, čime bi episkopi u srpskoj državi dobili pravo da iz svoje sredine biraju i posvećuju arhiepiskopije, bez traženja saglasnosti od vizantijskog cara ili vaseljenskog patrijarha.To je bilo 1219. god. Za središte arhiepiskopije je odabran manastir Žiča. Prilikom povratka u Srbiju, Sava je iz manastira Hilandara uzeo neophodne spise, obavio razne poslove za pripremanje arhiepiskopije.

HILANDAR je srpski manastir koji se nalazi na SVETOJ GORI, a osnovali su ga 1199. godine SAVA NEMANJIĆ i njegov otac STEFAN NEMANJA (monaško ime Simeon). Manastir je podignut na ruševinama starog manastira Hilandara. Veliki značaj za ovaj manastir koji se danas nalazi na Grčkoj teritoriji, imao je dolazak Rastka Nemanjića. Odmah nakon toga, Srbija je počela svoje viševekovno vezivanje za ovaj manastir, ali i za čitavu Svetu Goru. Kasnije će u njemu boraviti i Stefan Nemanja, ali kratko pošto će ubrzo umreti.

SVETITELJ SRPSKI

,,Blago Srbima što imaju svetoga Savu!''

Sveti Sava je umro 12.januara, i u crkvenim knjigama toga dana se beleži i spominje, ali se spomen njegov čini 14.januara po starom kalendaru – 27. januara po novom. Neki misle da je to stoga što je proteklo dva dana od smrti njegove dok je glas o smrti stigao u Srbiju, i da je spomen njegov počeo da se obavlja svake svake godine onog dana kada je glas stigao. Drugi opet misle da je sveti Sava sahranjen 14. januara i da mu se zato u taj dan čini spomen. Treći smatraju da je Sava umro u subotu 12. januara 1236. godine, a srpska ga crkva slavi 14. januara zato što, po crkvenom ustavu, ni jedan svetac ne bi mogao imati samostalne službe u poprazništvu Bogojavljenja za nedelju dana od Bogojavljenja. Da nebi osnivač srpske pravoslavne crkve ostao bez samostalne službe, srpsko sveštenstvo je odavno premestilo praznovanje njegove uspomene od 12. na 14. januar, to jest prvog dana u koji, po Bogojavljenju, može biti samostalne službe. Svetog Savu slave i drugi pravoslavni narodi, Rusi, Bugari, Grci..

Pesme o Svetom Savi

Himna Svetom Savi

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava,
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte.
S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava:
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava
K nebu glavu podignite
Tamo Savu ugledajte
Savu srpsku slavu,
Pred prestolom tvorca!
Pet vekova
Srbin jeu ropstvu čamio
Svetitelja Save ime je slavio
Sveti Sava Srbe voli i za njih se bogu moli.
Pojte mu Srbi,
Pesmu i utrojte.
Da se srpska sva srca
S tobom ujedine.
Sunce mira ljubavi da nam svima sine
Da živimo svi u slozi
Sveti Savo ti pomozi
Počuj glas svog roda
Srpskoga naroda.

Sveti sava

Vojislav Ilić

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira
,,Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad,evo, svetlost tražim u skromnome manastiru.
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
A kroz suze prošapta: ,,Primamo te, milo čedo.
''Vekovi su prohujali od čudesne one noći
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko,sin Nemanjin,
Sveti Sava.

Smrt Svetog Simeona

iz dela ,,Život gospodina Simeona'' IX (...)

A on (gospodin Simeon) podigav ruke, poče sa suzama govoriti:,,Trojice sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te, i zamišljam te, jer treći blagoslov dajem naslednicima svojim. Gospode svedržioče, Bože otaca naših, Avrama, Isaka,Jakovljev i semena pravednoga, sačuvaj ih, i ukrepi u državi kojom sam vladao, i pomoć presvete Bogorodice i moja, ako i grešna, molitva
neka je sa njima odsada pa doveka. A dajem ili pređašnju zapoved: ,,Imajte ljubavi među sobom! Ako li koji od njih istupi iz onoga što sam im ja uzakonio, gnev božiji neka proždere i njega ipotomstvo njegovo!" A ja (Rastko) sam na to samo rekao: ,,Amin!''.

A kada nasta noć, svi se oprostiše i blagosloviše njega, pa otiđoše u ćelije da vrše službu i da malo otpočnu. A ja ostadoh, i jednoga jereja ostavih sa sobom,i ostadošmo kod njega svu tu noć. Kad bi ponoć, utiša se blaženi starac i više mi ne progovori. Kad bi jutro, i započe crkveno pojanje, namah se prosvetli lice blaženom starcu, i podigav ruke k nebu, reče ,,Hvalite Boga va svetih jego, hvalite jego i na utvrzdeniji sili jego.'' A ja mu rekoh: ,,Oče, koga vide, kad tako govoriš?'' A on mi reče: ,,Hvalite jego i na silah jego, hvalite jego i po predmnogomu vladičastviju jego!'' I rekav odmah ispusti prebožanstveni dug svoj i usnu Gospodu.

Zanimljivosti vezane za RASTKA NEMANJIĆA

Kako je Sava izmirio braću

Braća Savina Vukan i Stefan Nemanjić, pozvali su najmlađeg brata Savu da dođe u Srbiju i donese očeve mošti. To su učinili tek pošto su se izmirili i kada je mir trebalo učvrstiti. Sava je želeo da pomogne svojoj braći, državi i narodu, pa je odlučio da pođe u Srbiju ali on navodi i druge okolnosti koje su ga primorale da to učini. Posle pada Carigrada 1204. godine, Latini su od osvojenih vizantijskih zemalja formirali posebnu državu - Latinsko carstvo, koje je u suštini predstavljao skup vazalnih državica. Savi je trebalo između 20 - 30 dana da stigne u Hvostno. Svečana povorka, docnije stigla je u Studenicu 9. februara 1207. godine, a potom po Savinim rečima ,,sa velikom počašću ga u ovoj svetoj crkvi, u određeni grob, koji blaženi sam sebi beše načinio.'' Na dan liturgije, po Domentijanu dogodilo se čudo, jer je iz Nemanjinog tela poteklo sveto mirišljavo ulje. Ono je, prema srednjovekovnom verovanju imalo i isceljiteljsku moć. Vukan i Stefan su dali zavet nad Nemanjinim moštima da se više neće buniti jedan protiv drugog.

Stari grad RAS se pominje već u delu vizantijskog cara KONSTANTINA PORFIROGENITA u 10. veku, a posebno tokom srpsko-vizantijskih sukoba dva veka kasnije. Razoren još u XIII veku, verovatno prilikom najezde mongola 1242. godine. U blizini Novog Pazara otkriveno je arheološko nalazište za koje se misli da bi moglo biti grad RAS. Istraživački radovi su otkrili bedeme, ojačane sa pet kula i sa temeljima nekih zdanja. U Rasu su nađeni i najstariji primerci srpskog novca iz vremena kralja RADOSLAVA (1228-1234.), kao i bronzane pločice za njihovo iskivanje.